[ Поглед ] 01 Април, 2012 23:19

Чему? Зато што је комплетно непотребно! Зато што женски свет треба да види да нису само оне на тешким мукама. Зато што се појавила гомила идиотских упутстава ала Како да кликнеш на миша па што да и ја не додам једно. Верзије за девојчице неће бити из очигледних разлога.

 

Опште поставке (неизмењива правила, осим у случајевима кад не важе)

1. Остани веран себи и свом стилу. Ово се правило свакако не примењује када се нађеш у позицији да имаш заказан састанак са неком женском као што је:

У том случају, бићеш њена фифика шта год да урадиш. Онда је боље да се од почетка навикаваш на то.

2. Обавезно се окупај! Ово правило нема изузетак. У ствари има. Ако се ради о некој која има настрани фетиш према штрокавим дечацима. Ваљало би претходно размислити о репутацији, могуће је да преко ноћи постанете Онај Штрокави.

3. Обуци чист веш! Ово правило нема алтернативу, изузев у ситуацијама кад решиш да идеш го ко радикал, што више но једном рече моја покојна баба.


Посебне одредбе (више оријентационе природе)

1. Не једи никакав лук (ни бео, ни црн, ни прази) најмање 12 сати пре изласка. Ако си се ипак одлучио за 20 ћевапа са луком за ручак, не пиј пенушава пића, значи нема пива, нема шприцера, а на шампањац се мрштиш са резигнацијом! Жестина па док издржиш!

2. Са собом мораш имати: а) жваке (очигледни разлози), б) папирне марамице (не падај на ситнице, женама су потребне много чешће него теби, деловаћеш ужасно цивилизовано ако их џентлменски понудиш у биоскопу), в) кондом (обавезна провера датума истицања гаранције!).

3. Чарапе треба да буду целе, истоветне и што чистије. (Гурни нос у њих, удахни дубоко и ако не изгубиш свест, прошле су!)

4. Ако имаш идеју да оставиш стварно добар утисак, испеглај гардеробу. Добро, не мораш све, али ако си се одлучио за кошуљу, она мора да буде испеглана. (Издржи, знам да би радије чистио прозоре целој згради и усисавао подове у целом блоку. Мала тајна великих мајстора: Искључи мобилни, подигни слушалицу фиксног ПРЕ почетка пеглања!)

5. Ни под којим условима не помињи претходне девојке. Одступање је дозвољено само ако си био са неком за коју зна 50% + 1 укупне популације у држави!

6. Буди ћутљив и одмерен у иступању (неће је интересовати то што три дана славиш кад изгуби Партизан, или то што си прочитао сабрана дела В. Шешеља), али заинтересован. (Само комплетни коњи падају на оно чувено: Ај понови шта сам сад рекла!)

7. Покушавај да је што чешће гледаш у очи, оне налазе да је то нешто значајно, а чини се да им је то изговор да не зеваш около.

8. Не зевај около!!! (Са овим нема шале!)

9. Кад налети баба са цвећем, прво се шармантно и дискретно насмеј и погледај у њу пажљиво. Ако процениш да јој је до цвећа, испрси се за 200 кинти и прави се да то није ништа.

10. Покажи некакво интересовање за уметност, дискретно и не превелико. (Не, Жан Клод ван Дам није највећи глумац данашњице!)

11. Не причај вицеве! Ако паднеш у искушење, знај да ризикујеш много. Одабери неки који она не зна, неки који је заиста смешан и не вређа никога! Е, ако знаш такав, слободно распали!

12. Ако сте у некој гужви где је галама и не чујеш је, не тражи да ти понови ако ниси чуо, смешкај се помирљиво.

13. Ако крене да тртља о свом бившем, боље би ти било да изведеш бег методом курдског повлачења.

14. Колико год била еманципована, не дозволи да ти плаћа пиће! То је није ствар избора. Посебни се поени добијају ако рачун платиш дискретно. Ако је ћерка неког политичара, правило не важи! Лочи док можеш!

15. Правила служе да би се кршила, али пази, изгледаћеш језиво ако почнеш да вадиш остатке ручка из џепова како би је понудио или нешто слично.

 

Поштовање правила, нажалост, не гарантује да ћете проћи, али ће вам увећати шансе.

Ако имате идеју како допунити овај свети правилник, само навалите!

[ Поглед ] 23 Март, 2012 22:49
Копао сам по некој Теорији књижевности, тражећи примере за симплоху и нашао једно право правцато чудо!



На тебе хоћу да мислим. Мислим на те.

На тебе нећу да мислим. Мислим на те.

На друге хоћу да мислим. Мислим на те.

Ни на ког нећу да мислим. Мислим на те.



Лав Озеров

(превод са руског, Михаило Игњатовић)
[ Како пролази време ] 17 Март, 2012 13:53
Феликсе, мораћеш под хитно, колико током овог лета, да направиш списак књига које имаш и да их локализујеш у простору. Овако више не иде. Док пронађеш књигу за коју ти се чини да је имаш, прође те воља за читањем. 

Феликсе, прекини анархију међу словима, уведи строги ред, одрасти.

Феликсе, не љути се, али књиге не заслужују да их третираш тако како си их до сада третирао, нису оне тепих да их држиш по поду; нису оне мртве да их посипаш прахом и пепелом.

Феликсе, баш умеш да захтеваш пуно од себе самог.
[ Како пролази време ] 02 Март, 2012 00:37

Из мене

Као курва из запаљене јавне куће

 

Из мене

Као оне несрећне капи из суве дреновине

 

Из мене

Док се ноктима држим изнад мисли сопствене

 

Из мене

 

У јалову земљу без одзива

У црну земљу нахерених зуба

 

У мисао бескорисну

У углу усамљену

 

У реч неизговорену

У реч непостојећу

[ Поглед ] 28 Фебруар, 2012 14:15

Почео је још један Фест, још једно натезање око тога како га финансијски окрпити, како пронаћи филмове који с једне стране неће вређати људску интелигенцију, а са друге неће изазвати подсмех и најдобронамернијег посетиоца, а ту је и вечито питање почасног госта, по могућству за кога је чуо и неко ко није одликаш на ФДУ.

Мене све то наравно не интересује, заправо, не интересује ме отприлике од кад сам са једним зврком побегао са неке поноћне пројекције трећеразредне кинеске бајке у којој су ефекти били урађени ко семинарски рад из мултимедије неког мало напреднијег осмака.

Тад ми је пало на памет оно чувено српско: НЕ ВРЕДИ! Једноставно то тако не бива.

Мало је манифестација у нашој земљи које тако очито приказују феномен сажет у оној народној: Видела жаба где се волови поткивају па и она дигла ногу.

Сам концепт у којем се Фест креће од самог настанка је невиђено глуп. Концепт фестивала без награда је јединствен и онај ко је дошао на ту идеју требало је да упери прст у чело и поразмисли зашто се тога неко није раније сетио. У реду, тај је концепт издржао седамдесете, време Црвених бригада, Метеоролога, помало Бадер Мајнхофа, време у којем се веровало у неку правду, у неку једнакост, па и у неко братство, а помало и у јединство. Тад су још успели да у Београд довуку и Лиз Тејлор и Софију Лорен. И ту је отприлике и крај те приче. Треба узети у обзир и то да се Београд тих година снажно позиционирао као престоница на којој се укрштају кутуре истока и запада у којој се помирује непомирљиво, између осталог апсолутистички социјалистички мутант и студентски протести, цензура црног таласа и прилично отворено позориште...

Са завршетком лудих седамдесетих Фест је постао атрофирани културни апарат на којем се истрајавало у име неке традиције, или ко зна чега; кутурни апарат којег је требало или утући или из корена реформисати. Ништа од тога није изабрано, изабрано је погубно решње, да се гура даље, да се гура исто, упркос свакој логици. У томе од нас мало бољих има.

Наиме, не знам да ли је то организаторима Феста познато, али људи воле да се такмиче. Охо, итекако, а нарочито они који тврде да не воле да се такмиче. Који је интерес аутора, продуцената или дистрибутера да учествују на фестивалу на којем не могу добити награду? Да кажу свету да су учествовали на фестивалу на којем се награде не додељују? Па наши продуценти на сва звона лупају кад им се за неку бљувотину од филма додели било каква награда у некој месној заједници поред неког кукурузишта у околини Варне!

Сад, док је Београд био у центру неких културних збивања, уметници су то умели да препознају и није им баш увек било тешко да скокну на Фест, али данас је Београд, хтели ми то да признамо или не, на периферији свих збивања. Тамо где су излазак из затвора једне овакве или онакве, те хапшење уживачице тешких дрога која има још и нешто књижевног талента, није да нема, главне кутурне вести, културе заправо нема. Мртва је. Ту Саша Поповић постаје бог, а дворска будала са озбиљним аспирацијама је Огњен А. Тржиште мало, готово занемарљиво, биоскопи позатварани, људи заинтересовани само за курс евра јер их кољу рате за кредит, побогу па овде је немогуће било шта наручити са Амазона, а камоли штогод друго. И тако у недоглед.

Одредити неку награду, неку, било какву, макар за животно дело. Није да Београд и Србија немају пријатеља у тој бранши, неки би дошли ако их лепо замолимо и при том им одамо неку почаст. Није тешко видети у Београду Јиржија Менцела - долази у Народно позориште да режира представе, рецимо, а он је велико има европске кинематографије. Па и Џони Деп је дошао код Кусте, нека га Емир цимне и за неки будући фестивал. Није Џони глумац, он је глумац класе изнад које нема даље. Значи, може се, није да се не може, само треба ономе што радиш дати неку сврху. Ако је сврха претенциозно замишљен програм од недељу дана, којег ни селектор није одгледао до краја, недељу дана током којих се не догађа готово ништа, онда ће се мало ко усудити да се игра својом репутацијом. Толико је просто. Или нека постоји програм намењен независној продукцији, а можда и ауторима млађим од 30 година, програм који ће имати неку награду, а ово остало терајте како сте почели док не цркне(те).

Неће то бити, нити може да буде Кан, Венеција, Берлин, или Москва. То су све фестивали који су сами за себе посебан ранг. Неће то моћи да буде ни ранга неких Карлових Вари, али треба почети па ћемо видети докле може да се догура. Нека ми не буде замерено због поређења, али могло би се даље од фестивала у Сарајеву.

Док се нешто не промени, ма ћао, Фесте, гледај се сам!

Руку на срце, оно што сваке године изнова фасцинира, готово без изузетка, јесу слогани и постери који најављују и представљају фестивал. Бар нешто је на нивоу који се очекује од озбиљног фестивала.

[ Поглед ] 14 Фебруар, 2012 15:07

Не рекох ли? Данас, само тешке теме, молим. Монизам, дуализам, плурализам!

Цео дан лупам главу савременим филозофима, мислим овима из 20. века. Нису ништа лакши од оних старих, рачунајући и немачке класичаре ту, управо супротно. Па још Французи. Страшно. Питање државе, рата, расизма, природног права, човека потчињеног или човека регулисаног.

Љубав и репродукција. Тачније репродукција и љубав.

Питање свих питања није ко те прати кући, ни ко те држи за руку у самртном часу док се све око тебе, и углас са тобом, распада од неке тешке заразне болести. Питање је зашто то чини? Не говорите ми о безинтересној љубави, не у ова и оваква времена, то би било неoзбиљно. Дакле, који су ваши интереси?

[ Како пролази време ] 20 Јануар, 2012 23:39

Већ сам почео да се озбиљно нервирам. Прилично неспретан човечуљак из АМСС-а, један од оних вечито пред пензијом, прчкао је нешто по мотору, док сам се ја смрзавао у дотрајалом Југићу. Већ други пут овог месеца ме издала моја омиљена рага, она за коју сам рекао да никад нећу да је мењам, она која је ме ја тако послушно служила толико година. Има незаменљивих рага, напокон. А има и оних што држе до оног што су обрекли.

Касним. И то не баш мало, већ и више него непристојно.

Горана сам имао прилике да упознам још као студент. Заправо, измешао сам се са студентима, јер су ми јавили да ће доћи на једно предавање. Већ сам био завршио своје студије и није да ми није било жао због тога. Био је тако миран и тих, готово немушт, иако је речито говорио о свему што су га питали они упорни и одлично припремљени за овај сусрет. Ја сам своје питање чувао за крај. Хтео сам да га питам зашто је Атлас описан небом толико слаб у поређењу са остатком његовог стваралаштва. Наравно, то је била чиста провокација, одвећ провидна за неког као што је он. Желео сам да ми призна ту, пред свима да је тај роман писао под притиском јер је узео неке новце од стипендијског фонда. Рекао је само да се тај роман одлично уклапа у оквире постмодерне, да је у том смислу вероватно нешто најправилније што је писао и да је генерално задовољан својим Атласом. Било је у најмању руку непримерено да изазивам и провоцирам даље.

- Повуци саух и пробај да упалиш.

Југић је весело забрундао, али је пре тога ипак морао мало да кашљуца.

- Не спустај саух и не гаси и не би требало више да стаје до Краљева, а тамо га дај у неки сервис. Изгледа да негде повлачи воду у гориво.

Чича је откинуо претпоследњи бон за бесплатне интервенције из књижице Савеза. Одлично, можеш још једном да станеш а онда правац сервис, друже стари.

Неколико година после тога сретох Горана у једној књижари. Разгледао је шта то књижари држе од домаћих аутора, не претерано задовољан. Помислио сам да наставим са својим давним наумом, али сам брзо одустао. Требало је све почети испочетка, а није ми било до тога. У једном тренутку он се осврнуо и препознао ме.

- Ви сте онај из Атласа?

Насмејах се, мислећи о томе какво сећање тај човек има.

Покушао сам да му се оправдам за еветуалну непријатност приликом претходног сусрета, на шта се он само насмејао. Након тога успео сам да изоворим и своје име, чини ми се не баш тачно и правилно. Поново се само насмејао. Људи се изгледа и превише смеше у мом друштву, помислиће неко да сам неозбиљан.

- Требало би да ме који пут посетите. Рецимо за славу. Само, немојте ове године. Сачекајте мало, коју годину. Ваша мисао спорије сазрева од вашег ега, не будите нестрпљиви. И да, у питању је Свети Никола.

Стајао сам и мислио. Нисам стигао ни до мисли о томе ко се све то окупља код господина Петровића на слави, каква је то тајна организација, када ми се поново обратио.

- Немојте пуно да мислите, то поништава сваки савет за лакши живот. Онда су сва писма сумњива. Дођите, обично се окупљамо око шест.

Сад полако напредујем магистралом, знам да несрећно створење осим бензина отпија и воду однекуд, стићи ћу око осам, најдаље око пола девет. Ако Југић поново стане, не пре првих петлова.

Улица Жичка, скоро је девет, звоним. Врата отвара домаћин, можда мало неопрезно закључује да сам ипак стигао, уводи ме у собу и представља својим гостима.

Не знам шта сам очекивао. Инкарнацију бар двојице браће Настасијевића, дежмекастог човечуљка павићевских бркова, опуномомћеног амбасадора Русије, грофицу Дафину, заборављену и од Бога и од народа, чувара александријске библиотеке, рођеног брата управника цариградске књижнице, лепу Јелену чија је љубичаста крв од давнина мирисала на јорговане. Заиста не знам шта сам то очекивао.

У просторији нормални људи. Здрави. Родбина и комшилук. Збијају шале, готово се не осврћу на мене. Тек понеко питање, чисто куртоазно, не инересује их заиста чиме се бавим.

Одлучио сам да прескочим предјело чим су моје очи упознале димљеног шарана који се црвенео на овалу. Узех парче и чим сам почео да се бавим незаслуженим пленом, зачула се музика. Тиха, дискретна, но сасвим разговетна музика. Нико се није ни окренуо, као да су сви били глуви, или у најмању руку посве навикнути на то да ће се зачути Дворжаков Реквијем чим додирнем шарана. Помислио сам да сам луд, да се са мном нешто чудно догађа, у најбољем случају.

Ни Горан на то није обраћао посебну пажњу. Ипак, кад сам завршио обед, позвао ме у шетњу. Недалеко од стана у Жичкој улици, налазила се кућа у којој је одрастао, кућа окружена великим, већ помало запуштеним двориштем. Застасмо испред ње.

- Чини се да сте уживали у вечери, али да сте били зачуђени нечим. Погодићу, у питању је музика. Иза ове куће налази се сушара за месо, ту мој отац још увек суши шарана, једном годишње, за Светог Николу.

- Суше га и други, али, да извините, њихови шарани не свирају. У чему је тајна?

- Морате ли све да знате, морате ли да разумете порекло сваке ствари, сваке појаве која вас окружује, млади пријатељу.

- Не морам, али лакше ми је кад знам.

- Некада тајне које се учине великим и нису толико велике. Мој отац ложи ватру Страдиваријусовим виолинама. Нема тајне. Ствари настају и бивају према начелу могућег, не и логичног. Тајна Атласа описаног небом је у томе што је могућ, иако не и логичан.

Говорио је тихо, мирно, као и иначе. Убедљиво. Очи су му биле спокојне, нису се манијачки цаклиле из мрака, израз лица остао је миран.

Волео бих да је ово срењошколски састав у којем се јунак увек на крају буди из сна, али у том тренутку са Ибра зафијука ветар и посече наша лица.

- Мислим да ћу сада отићи, рекао сам љубазном, тихом човеку наспрам себе.

- Останите још мало, чини ми се да нисте пробали вино.

[ Како пролази време ] 08 Јануар, 2012 16:58

Сваки је залазак сунца чаробан.

И Београд личи на озбиљну чаршију.

На разгледници, ретуширан.

И Крушевац личи на чаршију.

И метар мога села - Америка цела.

Није него!

 

И лако је било Лорки,

а ни Мајаковском тешко било није

да буде песник.

Нису се бактали прекогницијама,

нису их интересовале самоактуализације.

Није него!

 

Шта са нама што не волимо

савршенство заласка?

Што волимо оне несавршене?

Што не вучемо ефектном римом

рукаве, џепове и ногавице препуњене?

Није него!

 

Није него!

[ О створењу у мртвом углу ] 28 Новембар, 2011 13:05

 

Кад мушкарац купи нови мобилни, ствар је прилично једноставна. Прво почне да га дрнда и претражује испред телевизора, онда буде два пута јасно и гласно упозорен да престане, затим два пута ћушнут у плексус да заврши са тим, да би на крају отишао у тоалет и прво симулирао употребу шоље (опционално, може и без симулирања), а затим и употребу туша. Када се све то заврши, он постаје ВК мајстор за свој мобилни. Жене то раде мало другачије. Прво почну да ти стижу поруке типа: Еј, састанак је у ⃝₫₦Ṽↄℓ∆⌂, а ми се налазимо пет минута пре тога. Након тога, телефон почне да тандрче у позоришту, а ми муку мучимо да га угасимо.

Готово никад не сањам, заправо никад се не сећам својих снова, али ноћас муке моје... Целог претходног дана ме болела глава и готово без размишљања шаљем поруку о томе. А онда наступи тишина, која у принципу никад не наступа. Лежем да спавам око поноћи, будим се у води око двојке - сан бр. 1. Прошли пут је отишла таксијем, сањам како таксиста промашује скретање и  како је вози на неки отпад на периферији пошто ју је онесвестио песницом. Ту их чекају тројица из оног мрачног клуба у који свратисмо, она тројица што су нас одмеравали различитим погледима - њу као женску и по, мене као сметњу поред непосредно раније наречене. Рез! Трчим бескрајним белим ходницима и вичем њено име као суманут.

Устајем, проверавам мобилни, ништа. Бришем се неким пешкиром и враћам у сан. Сањам поново - сан бр. 2. Стиже порука, а у њој пише нешто као: Да те не боли глава зато што сам те синоћ ⃝а₫с₦Ṽеↄℓк∆е⌂? Поново скачем из кревета, почињем да размишљам. Није ме синоћ ⃝а₫с₦Ṽеↄℓк∆е⌂. Бар се надам да ме није ⃝а₫с₦Ṽеↄℓк∆е⌂, или желим да ме није ⃝а₫с₦Ṽеↄℓк∆е⌂, или жалим што ме није ⃝а₫с₦Ṽеↄℓк∆е⌂. Појма немам. Подижем мобилни да видим колико је сати, 04. 12 је. Спуштам мобилни и како сам га спустио стиже порука у којој отприлике стоји да није видела да сам је тражио и да је целе ноћи проверавала неке текстове за неки сајт. Волонтерски, подразумева се. (Срећом, волонтерски контролише и моје текстове.)

Можда ипак нисам толико оперисан од љубоморе колико бих волео да будем. Можда би требало да јој то кажем. Можда би требало да се покријем ушима и ћутим.

 

[ О створењу у мртвом углу , Како пролази време ] 13 Новембар, 2011 15:56

Свуда репризни програми. Серије док ти се не смуче, фудбал (енглески, наравно - трећа или четврта лига), нижеразредни руски филмови, амерички филмови без икаквог разреда, топ листе, голф... Специјализоване емисије: мода, пољопривреда, дечији спорт, аутомобили, како се прави Harley Davidson, опет голф...

Отварам фрижидер. Изледа празно. Одлучујем да нисам гладан.

Из дневне собе тресе Deep Blue Something: Breakfast at Tiffany’s. По читавој соби се суши веш. Има га још у машини.

Тешке смо теме оставили у петак увече, следила је суботњa зорa, преживесмо бизарну радну суботу, а онда још мало тешких тема у суботу увече. Све почиње безазлено као и увек, а знамо да безазлености не постоје.

Три пута ћеш ме се одрећи до јутра. Три пута постављено питање и уместо одговора бол. А јутрос одговор. Дискретно, из полу сна. Ко зна шта сам сањао.

Зашто то радиш себи? Зато што вреди, сваки минут, сваки трен. Зато што се само нас двоје смејемо међу хиљадама људи који не схватају. Зато што алтернатива нема. Просто нема. Да сам Винавер, сада бих ускликнуо Ми се чудно разумемо, али нисам Винавер. Осим тога, ти то већ знаш.

11.32 Сат жури четири минута. Ето, три пута ти се заклињем до поднева. Плус Винавер.

Извини што касним 15 минута. Какав диван начин да прескочиш да касниш три године. Не касниш. Од оних си што никад не одлазе, а они никад не касне.